Socijalne veštine

"Pametni roditelji dopuštaju svojoj deci da poneki put i pogreše."

Gandi

Za razvoj deteta je izuzetno važno kako se njegovi roditelji odnose prema njemu, tačnije kako ono doživljava njihove vaspitne metode. Nije dobro ako je roditeljski stil krut, strog i temelji se na uslovnom prihvatanju bez ikakvih objašnjenja. Takođe i velika sloboda koju imaju neka deca, koja je u početku veoma privlačna, vremenom dovodi do njihove dezorjentisanosti. Uz to, mogu i posumnjati u ljubav svojih roditelja, jer neograničena sloboda može biti shvaćena kao nezainteresovanost roditelja za dete. Delotvoran roditeljski stil podrazumeva topao odnos prema deci, razgovor, uz razumljive, ali čvrste granice u ponašanju.

Kao što svi roditelji uče decu kako se  hoda i  govori, jednako je važno učiti ih socijalnim veštinama:

Naučiti ih kako da se suoče sa poteškoćama i problemima svakidašnjice (eliminisati probleme i u potpunosti ih zaštititi nije moguće) i kako bi,  ne povređujuci druge, ostvarili svoje želje i ciljeve. Na taj način će odrastati u zrele ljude, koji imaju samopouzdanje, i nadasve zadovoljne osobe koje neće skrenuti u devijantno ponašanje, kao što su droga nasilje i sl.

U zavisnoti od toga koliko dete ima godina, treba povremeno i  otvoreno razgovarati o drogi, ali nikako samo zastrašivanjem jer to neće biti delotvorno u borbi protiv tog zla. Mnogo je važnije delovati na način tzv. primarne prevencije, a to znači omogućiti detetu da živi što kvalitetnije. Upravo takav život omogući će mu poznavanje socijalnih veština.

Normalno je da dete ima probleme i pustite ih da ih sami ponekad reše. Problemi koje dete oseća mogu biti raznoliki: neurađeni domaći zadaci, neuzvraćena simpatija, neopravdan izostanak sa nastave, izgubljen novac…

Detetu je važno da roditelj shvati kako se ono u tom trenutku oseća, a ne da problem prebacuju na svoja leđa. Umanjiti problem misleći da ćemo tako zaštititi dete takođe nije poželjno. Važno je da roditelji veruju u detetovu sposobnost pronalaženja pravog puta, tj. rešenja problema. Detetu treba dopustiti i donošenje pogrešnih odluka, jer tek živeći sa posledicama svojih odluka ono stiče nezamenljivo životno iskustvo

Jedna od vrlo važnih socijalnih veština je slušanje.

Slušati treba aktivno- to znači da je sva pažnja okrenuta prema sagovorniku i gleda se u oči (ne rade se nikakve druge stvari za vreme razgovora).. Ponešto se zapita, ali ne previše, ne prekidati ga dok govori, ne završavati njegove rečenice, i ćutati zajedno kada je to potrebno. Vrlo je važno da znate da dete ne voli ocenjivanje postupaka (to je bilo glupo, ono je bilo nepromišljeno, ja nikada ne bih tako postupila, u tvojim godinama ja sam već…). Najčešće mlada osoba želi samo da je neko sasluša, jer se problem ili neka situacija bolje sagleda i lakše reši kada se pretoči u reč. Potrebno je dopustiti detetu da, bez obzira na to koliko godina ima, traži objašnjenje ako mu neki roditeljski zahtevi ili preporuke nisu jasne. Treba mu dopustiti da iskaže i obrazloži svoje stavove, ma koliko to čudno i neprihvatljivo zvuči roditeljima. Osim verbalnog dela komunikacije, vrlo je važno znati za postojanje neverbalnog dela poruke- boja glasa, drhtanje, crvenilo, zamuckivanje, držanje tela dok nešto govorimo, jer taj deo komunikacije nosi osnovni sadržaj, ali ga mlada osoba ne uspeva ili ne želi izraziti rečima (ako npr. šestogodišnje dete kaže: ”Ja se uopšte ne bojim da ostanem sam kod kuće”, a pritom se trese i glas mu podrhtava i zamuckuje, očito je da prava poruka nije izrečena rečima.

Traženje pomoći je takođe socijalna veština.

Ono podrazumeva da je neko dete procenilo da ne može samo u određenim poteškoćama da nađe izlaz i da ne može samo da ga reši i mozda nema odgovore na neka pitanja. Ne smatrajući sebe zbog toga manje vrednim, ono traži pomoć od onoga ko mu je u tom trenutku može pomoći. Za dete to može biti roditelj, prijatelj, u nekim situacijama je to psiholog ili nastavnik. Važno je da su i roditelji svesni da su problemi u odrastanju sasvim normalna pojava i da postoje osobe koje i njima mogu i znaju pomoći. Nije sramota tražiti pomoć bez obzira na godine i obrazovanje.

Traženje pomoći nije znak slabosti, već zrelosti i odgovornosti onoga ko trazi pomoć. Suočavanje sa strahom i neuspehom veoma je važna socijalna veština. Posebno je važno znati pravilno analizirati situaciju u kojoj se doživljava strah ili koja je rezultirala neuspehom. Bolja pripremljenost za neke situacije ponekad može biti rešenje problema, umanjiti strah ili sprečiti neuspeh. Strah nije potrebno potpuno eliminisati, već je potrebno držati ga pod kontrolom, pozitivno delovati ka napretku, a ne kao kočnica za delovanje. Decu treba učiti da su neuspesi sastavni deo života, događa se svakome, češće ili ređe. Neuspeh se ne tumači kao nesposobnost, već kao dragoceno iskustvo.

Rešavanje problema takođe pripada skupu socijalnih veština.

Ako želimo da se suočimo sa nekim problemom, prvo moramo da priznamo da on postoji. Ponekad je teško definisati pravi problem- npr. ako dete često kasni, dolazi kući nakon dogovorenog vremena, da li je problem u neposlušnosti ili nesposobnost roditelja da odredi granice u ponašanju. Postoji više načina resavanja odredjenog problema. Roditelji  nazalost, cesto misle da je  jedino dobro ono sto oni nude kao resenje. Pri tome se pozivaju na sopstvena iskustva( kada sam ja bio u tvojim godinama…, u moje vreme je to bilo…) neshvatajuci da danas resenja iz proslosti najcesce nisu primenljiva. Cesto i roditelji i njihova deca smatraju da sukob mora biti razresen tako sto jedan izgubi a jedan pobedi. Na taj nacin jedna strana se oseca superiorno i zadovoljno a druga porazeno, manje vredno i nesigurno. Paznju bi i roditelji i deca trebali da preusmere na problem a ne jedni protiv drugih. Bitno je razresiti problem tako da obe strane budu zadovoljne resenjem i da nema pobednika ni gubitnika. Ovakav nacin resavanja konflikta mladi bi trebali nauciti da primenjuju u odnosima sa svojim vrsnjacima.